Marko Perović je neko koga treba upoznati. Taj spoj vere, snage, energije, kontrole, rezultata, iskrenosti i srdačnosti se retko sreće, a ove naše reči će potvrditi svako ko ga poznaje. Naime, u svet ličnog razvoja ušao je vrlo mlad, a očigledno se to desilo „slučajno“ sa velikim razlogom – da pomaže ljudima. Marko je motivacioni govornik, profesionalni kouč, PEAT procesor, Regresoterapeut, autor je zbirke pesama “Sudbine svoje krojač” i u ranijem periodu bavio se kik-boksom.
Muškarac u koačingu nije baš česta pojava na našim prostorima, nažalost. Te je naše prvo pitanje vezano upravo tvoje početke. Kako si i zbog čega započeo sa ličnim razvojem i postao profesionalni kouč?
Započeo sam „slučajno“. Sa 18 godina sam pročitao knjigu „Kaludjer koji je prodao svoj ferari“ od Robina Šarma. I tada sam shvatio da ceo život može da izgleda drugačije. Da sve ono što sam do tada učio kako se živi iz svog okruženja i kako živi najveći broj ljudi u mom okruženju ne mora tako. Da je uglavnom nesvesno i autodestruktivno. Posle par godina sam pročitao i „Razgovore s Bogom“ od Nil Donald Volša i dodatno uvideo svrhu života i kako može da se živi. I u „Kaludjeru…“ I u „Razgovorima…“ pisalo je na kraju knjige da ako osećamo sve ono što je napisano unutra, obećamo sebi da ćemo tu koristi i znanje deliti sa drugima. E pa ja sam obećao. Zatim sam krenuo na razne radionice, seminare i profesionalne edukacije iz oblasti ličnog razvoja jer sam posmatrajući sebe (svoje mislie, emocije i ponašanja) shvatio da sam pun obrazaca koji mi ne služe i da oni datiraju iz mog detinjstva. Da umnogome to nisam ja. Želeo sam na neki način da resetujem sebe, da skinem viškove i dodjem do sebe. Završio sam razne profesionalne Edukacije „Professional Coaching Academy, NLP Practittionare, Regresoterapiju, PEAT, Energy balance Coaching, tehnike pregovaranja i superiorne komunikacije…“ I takodje shvatio da čemu god posvetim pažnju u životu, mogu biti izvrstan u tome. Odlučio sam da to bude Coaching. Jer to je ono što bih radio i da novac nije merilo vrednosti. Pomagao ljudima, bio tu za njih, šalio se… Takodje, prošao sam razna društva i okruženja u životu i shvatio sam da smo svi svakakvi, ali da su ljudi u ličnom razvoju najmanje svakakvi. Da želim biti u takvom okruženju. I privatno i profesionalno. I još jedna stvar je da sam poželeo ljudima na svom primeru da pokažem da nije važno odakle dolaze, već kuda idu. I da od ničega mogu da budu, imaju i rade ono što žele. Coaching osećam kao svoj životni poziv. Pozvi moje duše. Jer sami alati u radu sa ljudima su možda 20%, to je fasada. Ostalih 80%, temelj rada sa ljudima je ono što nosimo u sebi. Empatija, razumevanje, poštovanje, energija, ljubav, podrška, iskustvo… P.S. To što sam muškarac mi je dodatni motiv da radim na sebi i možda izazov na koji sam spreman da odgovorim. I da opet budem inspiracija i drugim muškarcima da mogu da rade na sebi i da je bitno i neophodno. I da nije sramotno ili „slabo“. Naprotiv.
Često te u medijima potpisuju i kao “motivacioni govornik”. A koja je tvoja definicija tebe?
Da. Ja jesam motivacioni govornik. Ja sam čovek scene. Oduvek volim da pričam, da pomažem i da skačem, da igram, da animiram. Istina je da imam to u sebi. Rezultati mojih kijenata nisu samo zbog metodologija koje koristim u radu mnogo više su zbog moje vere u njih. Moje podrške da iznedre svoje potencijale iz sebe i da živi sebe. Da imaju veru u sebe i samopouzdanje da žive sebe i ono što žele, bez obzira šta drugi mislili o tome. Ralf Emerson je rekao: „U životu nam je potrebna samo jedna osoba koja će iznedriti iz nas ono što već znamo da imamo u sebi“. Ja osećam da je to moj glavni dar i doprinos ljudima. Ja verujem u sebe i u njih. Ja sam motivacioni govornik i Profesionalni Coach za lični razvoj. Ali pre svega jedna vesela duša, željna življenja života i doprinosa ovom svetu koja svojim ličnom primerom vodi i pokazuje drugima koliko je sve „nemoguće“ moguće, ako se samo malo napravi promena fokusa i percepcija, a onda i akcija koje su neophodne da budu, imaju i rade ono što žele.
Koje 3 stvari prvo uradiš kad ustaneš ujutru i imaš li svoje rutine? Da li su i koliko rutine važne?
Sada radim Jutarnju motivaciju sa sobom i svojim klijentima. Imamo nekoliko praksi kojima se kalibrišiemo za taj dan. Ovo je za mene najvažnija stvar koju možemo da uradimo za sebe, svoje biće, za odnose i za svoj život. Kao što imamo higijenu našeg dela spolja svakodnevno, tako je NEOPHODNO da svesno čistimo sebe iznutra. Prakse koje radimo svako jutro su: Zahvalnost, svestan fokus i disanje, podrška samom sebi za sve što jesmo i što radimo, kreiranje sebe kakvi želimo da bude, rad sa emocijom i unutrašnjim detetom tako da se dovedemo u dobro stanje i da svesno samoregulišemo svoje emocije, pisanje kako želimo da se osećamo i kako da izgleda naš dan i postavljanje 1-3 prioriteta koje ćemo taj dan uraditi. Ovo je temelj našeg dana. Ovakva praksa nas vraća nama samima. Daje nam svest, ljubav prema sebi i svesno korišćenje svog bića za kreiranje onoga što želimo da budemo, imamo i radimo.
Iz tvoje biografije vidimo da te život nije mazio. Sada si ti taj koji ljudima pruža podršku. Koliko je tebi podrška važna?
Vrlo mi je važna. I zato sam zahvalan Bogu na svoj podršci koju dobijam. I što sam više u veri, to više dobijam potvrde sa svih strana koliko je sve u redu, koliko sam bezbedan i podržan od strane Boga, ljudi, slučajnih prolaznika. Zahvalan sam na svojoj porodici, prijaljteima, učiteljima, saradnicima, mentorima… S tim da je najvažnija podrška koju možemo dobiti i imati ona koju sami sebi dajemo. Izgraditi odnos sa samim takav da znamo da uvek možemo da se oslonimo na sebe. Na svoj stav, veru, veštine je nezamenjivo. Onda je sva ostala podrška plus. S tim da je neophodno imati oko sebe ljude, pa ako nikog drugog onda Coach-a ili terapeuta pred kojim možemo biti „slabi“. Tačnije ranjivi i pokazati svoje emocije, pitnanja, nesigurnosti… Jedan od stavova kojima se vodim: „Prestani pričati Bogu kako imaš veliki problem i počni govoriti problemu kako imaš velikog Boga iza sebe“. To je moja najveća podrška.
Program interesantnog naziva “Zauzmi se za sebe i zasijaj” te svakako izdvaja iz grupe svih ostalih koačing programa. Zašto baš taj naziv i šta nam njime poručuješ?
Većina nas je učena da ne treba da se zauzme za sebe. Da naše emocije, želje, potrebe, granice… nisu važne. Nisu bitne. Naučimo to u detinjstvu i ostanemo zarobljeni u tom obrascu. Bitno je da čovek preispita sebe. Da da sebi dozvolu da se ne svidi drugima, da kaže NE onome ili onima koji mu ne čine dobro, čak i ako imaju dobru nameru. Počevši od roditelja. Da vidimo šta je nama bitno u našem životu. Da prihvatimo i zavolimo sebe onakve kakvi smo i da smo baš takvi dovoljno dobri. I da ne moraju svi da nas vole i razumeju. I ne mogu. I da je to u redu. Volim reći: „Nikad nas neće voleti svi ljudi, bitno je da medju tim ljudima ne budemo mi sami“. Zauzimanje za sebe znači voleti sebe. Reći ne onome što ne želimo i reći da onome što verujemo da je bitno i korisno za sebe. Zauzimanje za sebe znači voleti sebe, bez brige o tome šta drugi misle o nama. Poručujem vam volite sebe i neko će voleti vas.
Pre skoro mesec dana bio si deo Humanitarne akcije u Maroku. Odakle saradnja sa Markom i koje lekcije si nam doneo?
Saradnja sa Markom je bila „slučajna“. Kada je u maju išao na Kilimandžaro, javio sam mu se da bih išao sa njim. S tim da u tom momentu nije bilo dovoljno vremena da se spremim i više mi je trebao odmor, nego dodatni umor na svim nivoima. Zatim je on mene pozvao u avgustu i predložio mi da idem sa njim u Maroko i moj osećaj je na prvu bio da želim. Najvažnije lekciju su da smo puno podredjeni svom umu (egu) i da pravimo dramu i trošimo i uništavamo svoje telo zarad nekih ideja kako nešto „mora“ da izgleda, a da je to suštniski besmisleno. Zatim, da je vrlo bitno slušati svoje telo. Biti svesno biće koje vidi širu sliku i koje da spusti teret koji je pretežak i da nastavi dalje lakše. I da od svakog možemo nešto da naučimo. Da od svake osobe možemo da se zapitamo: „kako nam to može biti korisno“. Ne mora da znači da ćemo uvek naći nešto, ali da to bude stav koji će da nam služi.
Šta je to što bi preporučio nekome ko želi da se pokrene u životu?
Da pogleda sebe i svoj život. Ono što smo do sada mislili, radili i govorili dovelo nas do mesta gde smo danas. Ono što danas budemo mislili, radili, govorili i osećali kreiraće našu sudbinu. Pogledajte kako izgleda vaš život za godinu dana, a kako za pet godina ako ništa ne promenite u njemu. Nastavite svakoga dana da radite jedno te isto. Kako se osećate? Da li ti je ono što želite da postignete? Šta je sa vašim fizičkim i psihičkim zdravljem? Šta je sa vašim samopouzdanjem i samopoštovanjem? Kakav ste uzor vašoj deci? A onda pitajte sebe, šta želite umesto toga? I kako do toga da dodjete? Napravite jasne korake šta sve treba da uradite i promenite da biste bili ona osoba i tamo gde želite da budete?! Jer vi ste krojač svoje sudbine.
Da postoji recept koji bi nas sve kolektivno odveo u globalno „pozitivno“ stanje svesti, koji bi to recept po tvom mišljenju bio?
Globalno „pozitivno“ stanje svesti počinje od svakog pojedinca. Za mene su svest i prisutnost sami po sebi svetlo i pozitivni. To je svest. Jasnoća. Ljubav. Nema drame. Nema uma. Verujem da svaka osoba treba da „počisti“ ispred svog dvorišta i svet će biti čisto mesto. To znači da svkao od nas pre svega treba da izgradi odnos i ljubav prema samom sebi. Da napravi svoj mikrouniverzum u svojoj glavi,telu i duši. Da to deli u svojoj porodici i bliskom okruženju, pa će onda doći do zajednica. Ili čak i ne mora. Što kaže Brankica Damjanović: „Svako ko je uspeo sebe da usreći, rasteretio je svet za jednu nesreću“. Tako da, da ste samo vi dobro, u miru i ljubavi sami sa sobom je već istorijski uspeh. Pomozimo prvo sebi.
I za kraj, kad se pogledaš u ogledalo, šta bi Marko poručio 15 godina mladjem sebi?
Voleo bih da sam tada znao sve što sada znam pa da sam tada već krenuo svojim putem. Isto tako, verovanto je trebalo sve to da ne znam i da ne smem, da bih došao do ovoga ko sam i gde sam danas. Rekao bih mu da bude hrabar da prati svoj osećaj i sve je već dobro i rešeno.
